~ Portal za razvoj demokratske i pravne svijesti u BiH ~

~ Korupcija je rak za demokratiju ~

Log In

Kleptokratija, кorupcija i organizovani politički kriminal u Bosni i Hercegovini

U narednih nekoliko dana naš portal će prenijeti pregledni naučni rad profesora doktora Brace Kovačevića, redovnog profesora Univerziteta u Banjoj Luci, sa Fakulteta političkih nauka. Riječ je o odlično urađenoj analizi i presjeku socio-ekonomske slike Bosne i Hercegovine te uzrocima koji su našu državu svrstali u najsiromašnije države u Evropi.

Piše: Prof.Dr. Braco Kovačević

Bosna i Hercegovina je kleptokratska država, odnosno država kleptokratije. Najjednostavnije rečeno, kleptokratija(κλέπτης–kradljivac, lopov, κράτος–vladati) predstavlja ―vladavina lopova‖.Pojam kleptokratije blizak  je  pojmu kleptomanije,  mada  treba reći  da  to  nisu  identični pojmovi.  Naime,  kleptomanija  se  odnosi  na  duševni  poremećaj  neodoljivog  i  bolesnog  nagona  za krađom i ona može biti povezana sa kleptokratijom u smislu da kleptomanska bolesna krađa radi krađe bude prožeta kleptokratskom političkom i društvenom vlašću, moći, uticajem i statusom. Kleptokratija (lopovska vlast, državni lopovluk) je pežorativni izraz za stanje u državi u kojoj  je  korupcija  najviših  političkih  organa  dovedena  do  nivoa  kada  vlast,  često  bez  prikrivanja, djeluje isključivo  zarad  lične  dobiti  pojedinaca  i  stranaka  koji je  čine. 

Dakako,  nije  svaki  državni lopovluk isti, kao što se lopovi personalno razlikuju po svom profesionalnom i psihološkom habitusu. Tranziciona preraspodjela... javnih dobara, ili, narodski rečeno, pljačkaška privatizacija svoj početak i uporište nalazi u jednom, za neupućene, bezazlenom lopovluku: krađi naše izborne volje. Kleptokratija po pravilu nastaje unutar autokratskih drţavnih uređenja, gdje je na djelu diktatura oligarhija, vojna hunta i  drugi  oblici  koruptivne  i  nepotističke  vladavine.  Za  sva  ova  iznijansirana  ispoljavanja iskvarene vlasti važi načelo da ne postoji mogućnost adekvatnog uvida i nadzora nad njenim radom, jer kleptokrate autohtono upravljaju kako prilivom, tako i raspodjelom javnih sredstava.

Kleptokratija „neposredno  ugrožava  i  slabi  državnu  ekonomiju,  državnu  politiku  i  prava  građana.  Razvojne politike... kleptokrata svode se na namještene prodaje javnih dobara vlastodršcu, članovima njegove porodice,  kumovima  i  prijateljima,  iznuđavanja  novca  od  poslovnih  partnera  za  `izborne  akcije`, zloupotrebe državnih fondova, usmjeravanja stranih investicija u sopstvenu korist. Usljed zloupotreba, namještaljki, monopola, kao i raznih shema `pranja novca`... kleptokratski model upravljanja sasvim je degradirao kvalitet života običnog građanina.

Tajkunska  privatizacija  u  Bosni  i  Hercegovini  nije  predstavljala,  niti  je  mogla  predstavaljati, sredstvo  ubrzanog  industrijskog  razvoja.  Naprotiv,  ona  je,  razvijanjem  malih  i  usitnjenih  srednjih firmi,  dovela  do deindustrijalizacije,  a poznato je da su države deindustrijalizacije one države koje proizvode sirovine i koje nisu poznate po nekim visokotethnološkim brendovima. Proizvodeći samo sirovine, a ne tržišno visokokonkurentne i profitabilne proizvode, zemlje deindustrijalizacije  ne  mogu  da  se  brzo  ekonomski  i  socijalno  razvijaju,  i  nužno  zaostaju  u  svom razvoju za razvijenim državama. Zahvaljujući anomiji i njenoj pljačkaškoj tajkunskoj privatizaciji, Bosna i Hercegovina se nije mogla  progresivno  ekonomski,  politički  i  socijalno  razvijati.  Tim  prije  što  su  političke  oligarhije prostor  Bosne  i  Hercegovine  pretvorile  u  nacionalne,  etničke  prostore  kao  svoje    ekskluzivne etnolatifundije. Te  etnolatifundijske  političke  oligarhije  su  zapravo -etnokleptokratije.  

U etnolatifundijskim prostorima etnokleptokratije bezobzirno ostvaruju svoje interese u skladu sa stavom Luja XIV: država to sam ja! Društva anomije i kleptokratijenisu samo ekonomski i politički devastirana društva, nego su ona  i  moralno  razorena  i  razrušena  društva.  To  su  društva  korupcije,  organizovanog  kriminala,  te različitih oblika društvenih devijacija i socijalno-patoloških pojava. Bosnu   i   Hercegovinu  su,   kao  i  druge  bivše  socijalističke  zemlje,  zahvatili  procesi globalizacije i  tranzicije.  Oni  su  utemeljeni  na  neoliberalizmu,  a  oni  za  posljedicu  imaju  generiranje anomije  i  kleptokratije,  te  stvaranja  ekstremnih  socijalnih  nejednakosti,  bogatstva  na  jednoj  strani,  a siromaštva, bijede i nezaposlenosti, na drugoj. Socijalni jaz između bogatih i siromašnih, odnosno socijalne  nejednakosti  se  stalno  povećavaju  i  one  su  danas  posljedica  postojanja  neoliberalne globalizacije  koja  je  povezana  sa  anomijom  i  kleptokratijom  u  mnogim  zemljama,  pa  i  u  Bosni  i Hercegovini.

Te  zemlje  su  prožete „neliberalnom demokratijom“,  što  znači  da  je  sistem  u  nekoj  mjeri demokratski zato što u njemu postoje slobodni izbori, donekle slobodni ili raznoliki mediji i sloboda okupljanja. Međutim, vrijednosti koje  se  zastupaju  i  preferiraju  su neliberalneili, preciznije rečeno, one   su neoliberalne.  Ta  neliberalnost  podrazumijeva  mogućnost  majorizacije  i  oduzimanja određenih `neotuđivih` prava prostom većinom glasova― što u ekstremnom obliku „to znači da većina može  odlučiti  da  uskrati  neka  prava  manjini,  na  primjer  slobodu  govora.  Osim  toga,  kvazidemokratski režimi su višepartijski, u smislu da u njima pobjeđuje samo jedna partija.

U ovom „izbornom  inženjeringu i  kvazidemokratiji  „naizgled  postoji  demokratija,  više  partija...  ali  jedino važno pravilo igre je da pobjedu može odnijeti samo jedna partija, dok se ostalima, u  zavisnosti od `kooperativnosti` i bliskosti sa `partijom vlasti`, manje ili više dopušta da se uključe u podjelu plijena. Tako je partijska ili partijsko-koalicijska podjela plijena temeljna odlika ovih režima. Sam skup vrijednosti koje ovi režimi nude kreiran (je) samo zato da bi se biračima pružio utisak da su dali glas za neki prepoznatljivo `nacionalni`, `domaćinski`, `nekosmopolitski` politički program, dok je stvarni cilj partije na vlasti očuvanje kontrole nad državnim aparatom da bi partija mogla da nastavi da krade, bilo direktno  (preplaćenim  javnim  radovima  ili  kroz  državna  preduzeća)  ili  indirektno  (korumpiranjem privatnog sektora i sastavljanjem zakona i propisa po mjeri onih koji ponude najviše). Partija na vlasti zapravo  formira  sistem  organizovane  krađe.  



Da bi  opstala  i  napredovala,  ona  je  prinuđena  da  se pretvara da brani određene `vrijednosti`, dok je njen glavni zadatak da osigura finansijsku korist onima koji je podržavaju. To je klijentelistički sistem od vrha do dna... Da bi opstao, takav sistem  mora redovno da pobeđuje na izborima, ako je moguće zauvijek... Da bi se osigurala pobjeda koriste se sva sredstva: državnim uposlenicima se toplo `preporučuje` da glasaju za `pravog` kandidata ili pravu partiju, glasačima se dijele mobilni telefoni da snime za koga su  glasali,  a  ako  su  glasali  za  `pravog` kandidata, telefon mogu da zadrže kao poklon... glasovi se direktno kupuju ili se u izborne kutije ubacuju lažni listići i stvara se zabuna. Direktna krađa izbora falsifikovanjem rezultata brojanja ostaje kao  krajnje rješenje za slučaj nužde...

Ali ključna osobenost svih ovih novih režima je to što sistem višepartijske kleptokratije dozvoljava pobjedu samo jedne partiije. Ukoliko politička partija ne može pobijediti apsolutnom većinom onda, ona, koja je  osvojila najveći broj glasova, formira koalicioni blok kleptokratskih partijskih partnera. Kleptokratija je društvena pojava koja je manje ili više prisutna i karakteristična za zemlje u tranziciji. Kako su korupcija i kriminal u Bosni i Hercegovini veoma raširene pojave, jasno je da ona sve više zapada u anomično i kleptokratsko bezizlazno stanje.  Pripadanje  kleptokratskoj  oligarhiji  implicira  distribuciju  privilegija,  materijalnih  i  drugih dobara, moći i statusa. Kao  kleptokratske,  bosansko-hercegovačke  političke  oligarhije  su  pseudoelite,  odnosno kompradorske političke oligarhije.

Kako  se  na  jednoj  strani  krade  i  obogaćuje,  razumljivo  je  da  se  na  drugoj  strani  i dijalektičkom  polu  osiromašuje.  Upravo  zahvaljujući  ovom  veoma  izražajnom  kleptokratskom mehanizmu,  Bosna  i  Hercegovina  je  najsiromašnija  u  Evropi,  i  jedna  od  najsiromašnijih  država  u svijetu. Postajući  višak u  zemlji  u  kojoj  žive,  obespravljeni,  nezaposleni,  siromašni  i  socijalno izopšteni migriraju i odlaze u brojne zemlje svijeta. U društvu u kojem je izraţeno postojanje kompradorskih političkih oligarhija, jasno je i da je nivo korupcije visok. Kada je u pitanju nivo korupcije, u odnosu na svjetske razmjere, društvo Bosne i Hercegovine kotira na veoma visokom mjestu. Za  Bosnu  i  Hercegovinu  kao  veoma  siromašnu  zemlju  karakterističan  je  i  visoki  nivo korupcije  koja  postaje  veoma  veliki  problem  njenog  razvoja.  Istovremeno,  to  se  odnosi  i  na  nivo njenog –političkog kriminala.

Politički kriminal se ne odnosi samo na pojave ugrožavanja ili sprečavanja slobode i prava građana, nepoštovanja i kršenja međunarodnih propisa, deklaracija i konvencija koje su opštevažeće za sve zemlje, već i na namjerno izazivanje nemira, sukoba i ratova radi ostvarivanja različitih interesa. Osim toga, politički kriminal se odnose na pojave koje  doprinose ličnoj koristi politiĉara, i dovode do narušavanja državnih i  nacionalnih interesa.  Široka je lepeza koruptivnog djelovanja i organizovanog kriminala, a ona se odnosi na: brojne poslijeratne afere, pranje novca, izdvajanje sredstava za nepostojeće poslove, bacanje novca za izradu  raznih  strategija,  zloupotrebe  korištenja  javnih  sredstava,  sumnjivih  i  netransparentnih tendera,  zloupotrebe  javnih  nabavki,  nepotističke  biznise,  isplatu  novca  od  naknada privatnicima-vlasnicima postrojenja obnovljivih izvora energije, krađu donatorskih sredstava...

~ Demos

Mišljenja iznešena u tekstovima ne označavaju nužno stavove portala Demos.ba